Postoje umetnici koji stvaraju hitove. A postoje oni retki, poput Tome Zdravkovića, koji stvaraju uspomene.
Njegove pesme nisu bile samo melodije – bile su nečije prve ljubavi, poslednji zagrljaji, kafanske noći, rastanci, nade i životi.
„Za Ljiljanu“, „Dotakao sam dno života“, „Kafana je moja sudbina“, „Danka“, „Tužno leto“, „Svirajte noćas samo za nju“… stihovi koje danas pevaju i oni koji nisu bili ni rođeni kada su nastali. Možda je upravo zato Tomina muzika pobedila vreme – jer svaka nova generacija u njoj pronađe deo sebe.
Trideset pet godina kasnije, njegovo mesto ostaje nedostižno. Ali njegove pesme žive. Možda danas glasnije nego ikada.
Na dan kada je pre 35 godina zauvek utihnuo njegov glas, ne okupljamo se samo na koncertu. Okupljamo se da zajedno odamo poštu čoveku koji je od muzike napravio emociju, a od pesama – večnost.
„Pesme moje, vi za mene živite.“
