Neke priče ne pripadaju ni vremenu ni prostoru. One jednostavno dođu, tiho, nežno, gotovo neprimetno i ostave trag koji ne bledi. Upravo takva priča dogodila se Beogradu u februaru 2025. godine, kada je legendarni mjuzikl Mali princ, inspirisan nezaboravnim delom Antoana de Sent-Egziperija, prvi put izveden u Sava Centru. Od 20. do 23. februara, u Plavoj dvorani nisu se samo nizale rečenice i muzičke numere, već su se širili zvezdani pejzaži, pesak planeta, osmesi ruža i tišina usamljenih asteroida. Beograd nije bio samo publika, već su svi zajedno putovali kroz svemir mašte i emocija. Adaptacija knjige koja je prodata u više od 200 miliona primeraka i prevedena na više od 300 jezika stigla je u naš grad kao vizuelno-poetski spektakl prepun plesa, akrobatike, muzike i svetlosnih efekata. Predstava je bila deo velike međunarodne turneje koja je obišla Brodvej, Pariz, Dubai, Šangaj i Sidnej, a upravo je Sava Centar izabran da ugosti ovaj zvezdani karavan u Srbiji. Režiju potpisuje An Džonson, dok je ulogu Malog princa tumačio Lionel Žek, uz umetničku pratnju izvođača iz deset različitih zemalja. Predstava je izvođena na engleskom jeziku uz titlove, ali srž ovog doživljaja nije bila naracija već emocija, ono neuhvatljivo što Malog princa čini večnim i svevremenim.
Sava Centar se tih dana pretvorio u svemirsku kapsulu, a scena je disala u ritmu koreografije svetlosti, 3D animacija, lebdećih elemenata i pokreta koji su prevazilazili granice svakodnevnog iskustva. U jednom trenutku čitava dvorana bila je ispunjena lelujavim svetlosnim zvezdama koje su se pomerale u skladu sa muzikom, a zatim bi se, iznenada, pojavila Ruža ili bi na sceni sleteo avion u tišinu peščane Sahare. Ovaj spektakl se ne pamti po zapletu jer to nije bila linearna predstava već poetska instalacija u pokretu, sa muzikom koja je nežno grebala po sećanju svakog ko je nekada pročitao tu malu, veliku knjigu.
Publiku su činile generacije koje su se spojile u zajedničkom iskustvu, deca koja su tek upoznavala Malog princa i odrasli koji su ga ponovo pronašli. A kada je izgovorena čuvena rečenica „Čovek samo srcem dobro vidi. Suština je očima nevidljiva“, nastala je tišina koja nije dolazila iz poštovanja, već iz dubokog zajedničkog razumevanja. Mnogi su izlazili iz dvorane u tišini, ne zato što nisu
imali šta da kažu, već zato što reči više nisu bile potrebne. Svako od njih poneo je sa sobom svoju malu zvezdu, negde u mislima, ostajući još neko vreme na tom nevidljivom putovanju.
